Zašto odavno nema zlata?

Zato što nismo zaslužili. Doduše, devojke su osvajale Evropsko prvenstvo.

Mislim da je od završetka Evropskog prvenstva prošlo dovoljno vremena da može da se analizira zašto nema zlata, iako imamo najboljeg igrača na svetu.

Verovao sam da je došlo vreme. Nikada nećemo saznati šta bi bilo da je bilo Bogdana, da Petrušev nije, naizgled bez razloga, udario Portugalca (prelomni trenutak, ubrzo se povredio i Bogdan), da je Micić više igrao, da je bio Topić, da je stručni štab smeo bilo šta da kaže selektoru (tamo je bio samo zato što bi bilo bezveze da ga nemamo, a nisu oni krivi što im nije bilo dozvoljeno). Možda bismo čak i bez Jokića uzeli zlato… Sve je ovo u domenu „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“ i time ne treba da se opterećujemo.

S druge strane, možemo da kažemo šta smo videli i šta se godinama pokazalo i dokazalo u našoj reprezentaciji i oko nje. Ne želim da pričam šta je trebalo, nego šta je pokazano na terenu i pored terena. A ja, kao i svi koji u našoj zemlji prate košarku, mislim da bih znao bolje, pa kao i svi ostali kažem: „Da sam ja bio, ja bih ovo drugačije…“

Da vidimo šta je to bilo tako strašno pa nam je donelo poraze od Turske i Finske, a i poluporaze od Češke i Portugala.

Prvo, nervoza. Nije je bilo protiv Estonije, a onda se pojavila već u prvim minutima protiv Portugala, pojačala se posle Bogdanove povrede i nije nestala do kraja. Zašto je bilo tako, stvarno ne znam.

Drugo, odbrana. Poluvreme protiv Češke, pa Turska i Finska – bez prve linije odbrane. Stalno smo bili u rotacijama na koje smo kasnili, a protivnici su šutirali kao na treningu. Kako smo stizali protiv Amerikanaca na Olimpijskim igrama, a protiv ovih sada nismo, ni to stvarno ne znam. Čini mi se i da nije bilo neke alternativne odbrane, ili ja nisam bio dovoljno pažljiv da je primetim.

Treće, napad. U košarkaškoj terminologiji postoji nešto što Amerikanci zovu „ball stopper“, igrač kod koga se lopta zaustavlja. E, to vam je bio naš napad. Uz par izuzetaka, igrača koji su uvek poštovali saigrača u boljoj poziciji i više igrali „za pas“ (dodavanje). Jedan od njih je baš zbog toga i najbolji na svetu. Napad nam se svodio na „Gde je Jokić?“ I tu je zapelo.

Jednostavno, nemamo igrača koji igrom jedan na jedan deformiše protivničku odbranu. To može samo Jokić, ali ne može kad je pet Finaca u reketu. Čak i tada je postigao 33 poena. Sve ekipe koje konkurišu za medalje imaju igrače koji u igri jedan na jedan stvaraju ogromnu prednost. Mi ih nemamo. Zašto ih nemamo, analiziraćemo drugi put.

Četvrto, stručni štab i selektor. U stručnom štabu američke reprezentacije, pored glavnog trenera, najčešće su i šampion koledž lige i bar jedan, a često i dva trenera sa NBA titulom. Bez sujete, sa jednim ciljem: da se osvoji zlato. Zamislite uz Pešića na klupi naše najpoznatije trenere kao pomoćnike. Zar ne zvuči kao vic? Probajte da se setite 1995. godine i velikog povratka naše košarke na pobedničko postolje: Duda i Željko zajedno. Pešić je odabrao stručni štab i to je u redu. Znamo da naši najpoznatiji treneri baš i ne bi hteli da budu asistenti jedan drugom. Sujeta je važnija od zlata.

Dalje, nastupi selektora Pešića pred novinarima i njegove izjave. Možda ja ništa ne razumem, ali nije mi jasno šta znači izjava da je ovo košarka, a ne fudbal, pa se zato ne podnose ostavke. Ostavka nije bila potrebna, samo mi to nije bilo jasno.

I sasvim na kraju, tu je reklama za kladionicu u kojoj selektor, u majici KSS-a, uz pominjanje odgovornosti prema najmilijima izgovara „Igraj odgovorno“, a iza toga se zapravo krije rečenica „Kladi se odgovorno“. Stvarno, klađenje je odgovornost prema najmilijima. Selektor je to veoma lepo rekao. Možda i igrači shvate da treba da se klade, ali odgovorno. Bez komentara.

Dalje, reče selektor da je posle Olimpijskih igara pristao da ostane na tom mestu jer niko nije hteo. Koga su to pitali da li hoće? Voleo bih da znam. Ispada da nam je činio uslugu.

Znate ono kad se kaže „svi igraju fudbal“? Sigurno znate. Sada se iz reprezentacije i saveza čuje „svi igraju košarku i svi ulažu“. Kakva smešna fraza, samo da bi se našlo opravdanje. Ispada da Ljubljana, Manila, Buenos Ajres, Atina i Indijanapolis ne važe jer drugi tada nisu igrali košarku. A predsednik saveza i selektor Pešić učestvovali su u nekim od tih uspeha, koje sada ovim rečima poništavaju.

Što se tiče opravdanja i izgovora, voleo bih da selektor Pešić pogleda svoje predavanje na beogradskoj košarkaškoj klinici od pre nekih 15-ak godina. Predavanje je bilo o tranziciji, a trenerima je očitao bukvicu: da ne traže izgovore, jer ih niko ne pita zašto nisu pobedili, već da li su pobedili ili nisu. Možete da pogledate.

Toliko o poslednjem šampionatu Evrope. Svaka čast svima za ono ranije, kad smo osvajali zlato, ali ovo nije valjalo. Uopšte nije pitanje uspeha ili neuspeha, već načina i stila na koji se stvari dešavaju. Bronzu iz Pariza i dalje slavimo kao zlato. Izgubili smo od Amerike, ali sa velikim stilom.

A sada o košarkaškom ambijentu.

Peto, savez. Izbor predsednika saveza odavno nije izbor, već dodeljivanje funkcije jedinom kandidatu. Ne znam zašto se to zove izbor. Pojavi se jedan kandidat i, čini mi se, uglavnom svi glasaju za njega. Ako se ne varam, tako je bilo i sa Draganom Đilasom, i sa Predragom Danilovićem, a i sa Nebojšom Čovićem. Možda su oni i bili najbolji izbor. No, hajde da se mišljenja malo suprotstave, pa neka posle toga i budu predsednici. Danilović i Đilas nisu uspeli (devojke su bile zlatne), a za Čovića ima još vremena. Pokrenuo je neke stvari u savezu za koje mislim da su dobre.

Malo i o predsednicima.

Nebojša Čović ne može da ide na utakmice jednog od dva najveća kluba u Srbiji. Ko je u pravu u tom sukobu, mene ne zanima. Smatram da nije normalno da predsednik saveza ne može da ode na svaku utakmicu u zemlji čijim košarkaškim savezom predsedava. Ponovo naglašavam da ne znam ko je tu kome stao na žulj.

Predragu Daniloviću je mrlja to što je, kao predsednik Partizana, navodno tukao sudiju. Ne znam da li je to istina, a ako jeste, nije trebalo da bude predsednik saveza. Bar ja tako mislim. Možda grešim.

I za Dragana Đilasa ima nešto zbog čega je trebalo da podnese ostavku, ali to ne bih pominjao. Ipak je iz privatnog života. Doduše, on to nije krio.

Onih ranijih, Kapičića, Kneževića i Babića, više se i ne sećam.

Čini mi se da su poslednja zlata osvajana na nasleđu Radomira Šapera i Bore Stankovića kao funkcionera (bilo ih je još), na trenerskim postulatima Bore Cenića, a još više Aleksandra Nikolića, i na sudijskom autoritetu Tihomira Bubala (bilo ih je još). Prođe 20 i nešto godina strategija, pričanja u prazno, svađa, saopštenja, konferencija za štampu, izgovora, budžeta… ali zlata nema. Davno reče Đorđe Balašević jednu rečenicu u svojoj knjizi, a beše i u reklami za jedno pivo: „Ili jesi, ili nisi.“ Ne mislim na igrače…

I još malo o savezu. Ne znam da li sam u pravu, ali čini mi se da su dva od poslednja tri generalna sekretara saveza za vreme mandata imala svoje privatne košarkaške klubove. Ja mislim da se to zove sukob interesa. I niko ništa. Samo da se ne talasa.

Pre njih generalni sekretar beše Dejan Tomašević, čovek koji je 1995. godine, na legendarnom dočeku pred 100.000 ljudi, zapevao „Večeras je naše veče“. Stariji se sećaju nastavka pesme… Ko je i šta je Dejan Tomašević sada, svi znate. Svako ima svoju cenu.

Na važnim mestima u savezu nema trenera; ta mesta obično zauzimaju bivši reprezentativci bez iskustva, osim igračkog. U prirodi i društvu svugde je normalno da postoji razvojni put: i za igrače, i za leptire, i za trenere, i za druge insekte, pa i za funkcionere. Najveći problem napravio nam je Željko Obradović: danas igrač, sutra trener prvak Evrope. Sada svi hoće tako, odmah. I oni treba da odlučuju o strategiji razvoja. Možda kad steknu iskustvo. Opet poklonjene funkcije, a ne zarađene.

Šesto, Partizan i Zvezda. Neprijateljstvo kojim se narod zamajava, grdan novac ni za šta, parada isluženih stranaca i ponekog dobrog, naših mladih igrača nema ni u planovima za glavne uloge, večito crtanje dijagrama i objašnjavanje kako je država onom drugom dala više, u Zvezdi trener stranac, u Partizanu stranci i trener i kapiten. I ovo je previše, da ne nabrajam dalje.

Čak i da ova dva kluba igraju finale Evrolige, to za razvoj naše košarke ne bi značilo ništa. Potrebno je zlato reprezentacije. Ako osvojimo zlato, deca se „lože“ na košarku. Ako osvojimo Evroligu, deca se „lože“ na Partizan i Zvezdu, a ne na košarku. Kad se razvoj igrača i davanje uloga mladima na velikoj sceni budu odvijali i kroz „večite“, imaćemo i kompletnije igrače. Svaka čast Megi, FMP-u i drugim klubovima, ali ako se i Partizan i Zvezda ne posvete našim igračima, biće „mrka kapa“. Kažu iz večitih da nema domaćih igrača. Ima, nego vi ne umete i nemate strpljenja.

FMP je do odlaska Nebojše Čovića u Zvezdu imao značajan uticaj na našu košarku. U to vreme bio je i veoma konkurentan u svakom takmičenju (uglavnom sa igračima iz sopstvenog pogona), pa je osvajao i Jadransku ligu. FMP je prošle godine ponovo osnovao juniorsku ekipu i odmah osvojio prvenstvo. Šta li drugi rade? Mega, s druge strane, ima talente, ali oni ne nastupaju na velikoj sceni: ne igraju međunarodna takmičenja, nemaju pritisak ispadanja iz lige i uglavnom se ne bore za trofeje, osim jedne titule u Kupu. Nema velike scene i borbe za trofeje, pa nema ni kompletnih igrača. Naravno, ima izuzetaka.

Sedmo, mlađe selekcije. Poslednja dva zlata rezultat su rada trenera Stefanovića i Mijovića i talentovanih momaka iz te generacije, pre svih Nikole Topića i Nikole Kusturice. Sistem u savezu koji bi trebalo da proizvodi takve pojedince nema nikakve veze s tim. A možda sistema i nema. Nije nepoznato da mnogi stignu do A reprezentacije, a da se nisu baš naigrali za mlađe reprezentativne selekcije.

Na sajtu saveza postoje upravni odbor i druga tela saveza, ali nema (ili ja nisam uspeo da nađem) ko je tačno zadužen za mlađe kategorije, ko je odgovoran, šta mu je tačno posao i kako ga radi. Da znamo koga plaćamo i kome da budemo zahvalni za poslednje zlato kadetske reprezentacije.

Osmo, košarkaška javnost i saopštenja. Sve dok se budu pisala saopštenja, a ljudi ne budu stajali iza svojih reči i preuzimali odgovornost za ono što rade, neće biti bolje. Budu neki prenosi, a budu i neki „stručni konsultanti“, po pravilu uvek isti. Ima li još neko nešto da kaže osim njih? Pravo osveženje bilo je kad je za vreme Svetskog prvenstva 2023. kolega Jovan Beader posle utakmica ispred ekrana pokazivao stvarno stručne detalje. Ovako dođe stručni konsultant s rukama u džepovima i daje „stručne opservacije“ tipa: „Ja znam da on (Pešić) mene ne voli, ne volim ni ja (Đurović) njega mnogo.“ Kao u Alan Fordu.

Deveto, igrači. Siguran sam da su želeli najbolje. Da li su to želeli na pravi način, drugo je pitanje. Zasad nisu pokazali da su za zlato. Možda pojedinačno neki i jesu (osvajali su ga na drugim mestima), a imamo i najboljeg na svetu. Ali ovo je ipak timski sport, a kao tim nismo uspeli.

Ponudite stotini dece dresove reprezentativaca i po broju uzetih dresova znaćete ko koliko vredi za reprezentaciju i kakvu ulogu treba da ima. Ako deca ne biraju tvoj dres, u reprezentaciji imaš sporednu ulogu. Ako nećeš tu ulogu, ne pripadaš timu. Čuveni NFL trener Bil Parsels rekao je: „Vaš posao kao trenera je da igraču na najdirektniji mogući način kažete šta ne radi dobro. Ako to ne prihvati, onda ne pripada grupi.“ Možda pripada nekoj drugoj grupi, ali toj ne.

Mnogo puta se pokazalo da igrači bolje nastupaju za klubove nego za reprezentaciju. To je potpuno drugačiji nivo odgovornosti. Za kraj, igrači su svoje karijere predali u ruke menadžerima. Tako će igrati više, ali neće igrati bolje.

Za decu i dresove se malo šalim, ali decu ipak ne možete da prevarite.

Deseto, treneri. Prvih devet tačaka nije toliko važno. Poštovane kolege, mi smo najviše krivi, jer imamo znanja, ali nemamo integriteta. Kafići su nam mesta okupljanja, a teme abrovi i ogovaranja. Dozvoljavamo da nas otpuštaju, a jedva čekamo da uskočimo na upražnjeno mesto. Dozvoljavamo da nam menadžeri nameću igrače zato što su nam našli posao, umesto da se odupremo pritisku. Ne vodimo ekipe kako hoćemo, nego kako uprave očekuju od nas. Kad se ponovo budu pitali treneri sa integritetom, biće bolje i za košarku. Da bi nas neko nešto pitao, moramo da zaslužimo poštovanje, a ovako se brišu podovi s nama. Začarani krug.

Eto, pomenuh razne ljude koji su našu košarku zadužili mnogo više nego što ću ja verovatno ikada uspeti. Ipak, na javnim su funkcijama, pa malo kritike i ne škodi. Kod nas, ako imaš drugačije mišljenje, odmah si protiv nekoga. Ja sam samo za srpsku košarku. Nijedan čovek ne radi sve dobro ili sve loše. Trudio sam se da se ne bavim nagađanjima, već argumentima.

Neke njihove inicijative podržavam, poput naknade za razvoj igrača ili domaće košarkaške lige koju promovišu Nebojša Čović i Svetislav Pešić. Mislim da to ima smisla. Ima još dobrih ideja koje se čuju, ali ideje sprovode kadrovi. E, tu dolazi do izražaja sposobnost rukovodioca. Podobnost ili sposobnost, pitanje je sad.

Vreme će sve pokazati. Posle Indijanapolisa nismo zaslužili.

Ima i dobra vest: u međuvremenu je Svetislav Pešić dobio funkciju stručnog savetnika u savezu. Konačno važna funkcija za trenera…

I za kraj, podrška Alimpijeviću. Uspehe smo imali kad su se o strategiji pitali treneri i kad su igrali najbolji, a ne oni za koje menadžeri misle da su najbolji. Ljudi iz saveza bili su podrška, veoma važna, ali ipak samo podrška.

Autor je srpski košarkaški trener sa višegodišnjim međunarodnim iskustvom.

Naslovna fotografija: utakmica Estonija – Srbija na Evropskom prvenstvu u košarci, Riga, 27. avgust 2025. Foto: Squad0273, Wikimedia Commons, CC0, isečak.